Categories
Akcija - Revolucije među cv(ij)ećem?

Srećan nam neoliberalni Dan žena – Ni hleba ni ruža

Da li je moguća mobilizacija potencijalnih aktera drugačijeg razvoja na povezivanju jata problema koji nam stižu zajedno: od siromaštva, resursnih ograničenja poput vode i klimatskih promena, do nezainteresovanosti svetskih, nacionalnih i lokalnih moćnika za paradigmatskom promenom promišljanja društvenog razvoja?

Dr Tatjana Đurić-Kuzmanović, profesorka strukovnih studija i naučna saradnica na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija, poslala nam je prvi prilog, i to u formi long read, kao odgovor na akciju “Revolucije među cvijećem? – 8. mart Međunarodni dan radnih žena”.

Kada su 8. marta 1908. godine američke tekstilne radnice  masovno štrajkovale pod sloganom Hleb i ruže,  zahtevajući bolje uslove rada, kraće radno vreme, veće plate i pravo glasa, one su postavile političke ciljeve koje se mnogim ženama u Srbiji i širom sveta i danas čine nedostižnim. Od 1910. godine ovaj dan postaje simbol međunarodne borbe miliona žena za ostvarivanje prava na ekonomsku nezavisnost, život bez diskriminacije i nasilja na radu. Tada Klara Cetkin (na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena socijalistkinja u Kopenhagenu, pred preko stotinu žena iz 17 zemalja) iznosi čuvenu Dekleraciju o Međunarodnom danu žena.

Od 1975. godine, Međunarodni dan žena sve manje podseća na izvornu borbu sifražetkinja, socijalistkinja i feministkinja za ostvarivanje ženskih političkih prava. Međunarodna institucionalizacija borbe žena za svoja prava, doprinela je depolitizaciji i obesnaživanju ženskog pokreta i labavljenju njegove istorijske veze sa radničkim pokretom.

Nedostatak povezanosti ženskog i radničkog pokreta oseća se i danas.

Ideologija i politika neoliberalne globalizacije je udarom na prihode domaćinstava, ličnu potrošnju, plate i zaposlenost mnoge zemlje sveta, vratila godinama u prošlost. Izgubljeno vreme neke od njih će, poput Srbije, pritisnute i bremenom sopstvenih pogrešnih izbora, teško uspeti da povrate.

Danas je, kada je reč o položaju žena vidljivo preplitanje najmanje dva trenda:

  • jednog, dugoročno strukturnog, procesa poboljšanja ženskog položaja; i
  • drugog u kome je vidljiva potreba da se diskriminisane grupe osnažuju (ali da to nisu nužno, uvek i na svakom mestu žene iako su one najbrojnije).

Još uvek snažna neoliberalna ideologija je proteklih godina, umesto ekonomskog i društvenog razvoja, dovela do planetarne krize dva podeljena sveta – bogatih i siromašnih, privilegovanih i obespravljenih. Reč je zapravo o kompleksnom jatu kriza koje potresaju svet: od ekonomskog sloma, preko globalnog zagrevanja, do kulturne netolerancije, deficita demokratije, opšte bezbednosti, kriminalizacije siromaštva i glasova protesta.

Vladajuća elita je odgovor na ključnu ekonomsku dilemu šta, kako i za koga proizvoditi, odnosno, da li prioritet razvoja ekonomije i društva treba da bude efikasan privredni rast ili pravednost raspodele njegovih efekata, prepustila tobože nevidljivoj ruci tržišta, a zapravo interesu kapitala i njegovih vlasnika. Države umesto da brinu o javnom interesu podržavaju interese krupnog kapitala. Njihov scenario pretpostavlja masovnu: privatizaciju, posebno velikih javnih preduzeća koja čine infrastrukturu nacionalne privrede, javnih servisa, liberalizaciju tržišta, politiku štednje i razgradnju socijalnih prava… Ta, nova organizacija procesa rada i finansijska revolucija kroz outsorsing prenose rizik ranije svojstven kapitalu i investitorima na rad i na sektore obrazovanja i zdravstva.

Dominacija neoliberalne politike kreira asimetrične odnose snaga različitih društvenih grupa u režimima rodnosti, ali i klase, rase, starosti… Šarenolika armija nove klase gubitnika, prekarijata, koji prepušteni sebi preživljavaju od danas do sutra, postaje širom sveta, baš kao i u Srbiji, sve brojnija. Nju čine i muškarci i žene: ostaci radničke klase, tranzicioni gubitnici i tehnološki viškovi.

Gubitnici neoliberalne globalizacije postaju ne samo oni koji su nezaposleni, neobrazovani, ili sa nesigurnim, povremenim  ili nelegalnim zaposlenjima, već i oni koji, iako su stalno zaposleni, imaju prihode sa kojima tek preživljavaju na egzistencijalnom minimumu,  starije radnice i radnici, kao i mladi i obrazovani, sa neizvesnim poslovnim i društvenim perspektivama. Političari ih nemaju dovoljno u svojoj agendi, a sindikati su ih toliko puta izneverili.

Srbija se, proteklih godina, u svoj svojoj tranzicionoj sporosti i kolebljivosti, uklapa u  pomenuti scenario. Nakon preovlađujuće, najblaže rečeno, netransparentne privatizacije većine društvenih preduzeća, sličnu sudbinu sledi zdravstveni i obrazovni sistem, komunalne delatnosti… Ovi procesi predstavljaju pretnju onome što su i žene i muškarci ostvarili proteklih decenija u borbi protiv siromaštva i za jednak status i prava u porodici, lokalnoj i široj zajednici i državi.

Mogući izlazi

Danas su otpori neoliberalnoj globalizaciji širom sveta, iako raspršeni i čini se nedovoljno povezani, sve brojniji. U Srbiji su ovi otpori još uvek bez vidljivije masovne javne podrške i čini se još nedovoljno artikulisani. Njihov snažan potencijal integracije u novu klasu nosi sobom i ozbiljne rizike. Gubitak poverenja u društveno ekonomski i politički sistem može da prati i “gubitak razuma”. Kompenzacija za strah i beznađe mogu biti dvojaki.

Na jednoj strani, svedočimo rastućem autoritarizmu i konzumerizmu koji od oligarhijske demokratije teži ka direktnoj tehnokratskoj diktaturi. Na drugoj strani, konstruktivan pristup otvara dilemu da li je moguć i pravedniji i efikasniji razvoj utemeljen na rodnoj ravnopravnosti i odsustvu diskriminacije? Da li je moguća mobilizacija potencijalnih aktera Novog, Drugačijeg razvoja u uslovima očigledne nezainteresovanosti svetskih, nacionalnih i lokalnih moćnika za paradigmatskom promenom promišljanja društvenog razvoja?

Konstruktivan izlaz u sadašnjem trenutku jeste paradigmatska transformaciju filozofije razvoja ka ekonomiji koja služi ljudima, a ne obrnuto; gde rast nije isto što i razvoj i ne podrazumeva se nužno i uvek; gde nikakva ekonomija nije moguća bez održivog ekosistema.

Rasuti razvojni potencijali: očuvana priroda, prostor i zdrava životna sredina, traže nove saveznike koji, slabo povezani, funkcionišu na različitim nivoima i u različitim socijalnim grupama, i među muškarcima i među ženama.

Kao žene, u javnom životu imamo odgovornost da se suprodstavimo patrijarhatu i muškom pogledu na svet i globalnom kapitalizmu koji nas sve zajedno svodi na sredstvo jeftinog rada i na potrošačice i potrošače. Kao žene svesne smo da žensko pitanje mora biti usmereno ka rešavanju naglašeno ženskih problema (od ekonomije nege i brige, usklađivanja profesionalnog i porodičnog života, do diskriminacije i mobinga), ali i ka promovisanju humane emancipacije i muškaraca i žena.

Međutim, takva rodna ravnopravnost shvaćena kao strateško partnerstvo i muškaraca i žena, ostaje mit u kontekstu preovlađivanja patrijarhalnog rodnog režima, ekonomske i društvene nesigurnosti i nekulture nasilja u Srbiji i šire.

Preduslov strateškog  partnerstva jeste solidarnost.

U razbijenom i atomizovanom društvu poluperiferije solidarnost je manje verovatna u odnosu na taktiku vlasti pujdanja nemoćnih jednih na druge. Tako i rituali i diskriminacija u zadahu truleži neoliberalizma jesu deo i globalne i domaće parade proslave Međunarodnog dana žena.

Ženama je neophodno strateško partnerstvo sa  muškarcima, jer streme ka istom cilju – srećnijem životu – pravednijem ekonomskom razvoju i društvenom blagostanju u održivom životnom okruženju. Samo zajedno oni mogu definisati i ostvariti sopstvenu i globalnu sreću. Izlaz ili utopija? Odgovornost izbora je i na nama. Reforma ili revolucija izbor je i na nama.

Neoliberalna razvojna ideologija od poslednjih decenija XX veka do danas, preko odabranih think tank-ova, kontrolisanih medija i isključivanjem alternativnih diskursa, kreira vladajuće mišljenje i legitimizuje ga kao „normalno“. Tako kreiran mit o tzv. slobodnom tržištu, trgovini i državi, koja treba da obezbedi fer pravila igre za sve „agente“, zaokružen je, kroz masivnu privatizaciju i seču socijalnih davanja, „odgovarajućim“ obrazovanjem, zdravstvom, i slično. U takvoj „stvarnosti“ svaka individua je navodno „racionalan agent“ koji, bez obzira na pol, rasu, klasu, starost, ima „slobodu izbora“ načina kako da maksimizuje sopstveno blagostanje, od učešća u porno industriji, do svermirske i negovateljske uloge.

Neoliberalan ideološki pristup poslovanju i razvoju se u stvarnosti, sve vidljivije, pokazuje kao višestruko problematičan. Problem sa pretpostavljenom racionalnošću i slobodom izbora jeste u tome što su oni zapravo legitimizovani kao ključni neoliberalni standardi, a istovremeno se sistematski ignorišu brojna ograničenja sa kojima se individue i društvene grupe u stvarnosti suočavaju. U neoliberalnom diskursu se kolektivni i zajednički interes sistematski potiskuje, ignoriše i pravi nevidljivim.

Nevidljivo je i oslanjanje takve „tržišne“ ekonomije na eksploataciju dominantno ženskog rada u ekonomiji staranja, odnosno nege i brige, uloženog prema onima kojima je to potrebno. Nevidljivi su zapravo svi oni koji nisu od interesa kapitalu, jer je sama neoliberalna država okrenuta interesu krupnog kapitala, a ne interesu žena, dece i muškaraca.

Vladajuća muška elita rodnu ravnopravnost suštinski ne prihvata kao princip struktuiranja porodice i društva. Ona donosi ključne političke i ekonomske odluke, tobože prepuštajući odgovornost za poslovanje i razvoj nevidljivoj ruci tržišta, a zapravo sledeći interes kapitala i njegovih dominantno muških vlasnika. Sistemom patrijarhalne dominacije vladajuća muška elita uveliko sprečava deprivilegovanim društvenim pojedincima i grupama jednak pristup zajedničkim resursima i/ili njihovoj kontroli, kao i rezultatima razvoja, ili ih sistematski isključuje iz razvoja, zarad održavanja sopstvenih privilegija i reprodukcije moći.

Realizacija neoliberalnog mita da će tržište roba i usluga alocirati i selektovati one koji su istovremeno najkvalitetniji i najjeftiniji, a tržište rada najefikasnije aktere razvoja pretpostavlja masivnu privatizaciju, posebno velikih javnih preduzeća koja čine infrastrukturu nacionalne privrede, liberalizaciju tržišta, politiku štednje i razgradnju socijalnih prava. Realizacija takvih neoliberalnih standarda, usvojenih Washingtonskim konsenzusom, dovela je do: upotrebe zajedničkih resursa za privatan profit, urušavanja obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, opšte komodifikacije ljudi i svih segmenata života, masovnog isključivanja manje uspešnih iz procesa razvoja, njihovog osiromašenja i diskriminisanja na osnovu njihove rase, etniciteta, roda, starosti.

Pojeftinjavanjem rada i, naročito, pojeftinjavanjem, marksističkom terminologijom rečeno, „prostog“ i već jeftinog rada bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji, sa ugroženim pravom na opstanak. Stvarnost globalizacije, sprovođene prema neoliberalnim standardima, uveliko pokazuje svoje licemerno i groteskno lice kroz rastuće strukturne nejednakosti delova sveta, regiona, država, gradova, lokalnih zajednica. Sve jasnije se ispostavlja da je siromaštvo odlika globalnog ekonomskog sistema koji se kreira u interesu oplodnje profita malobrojne, a vladajuće bogate elite, uključujući i one koji upravljaju ili profitiraju od pomoći siromašnima, kroz sistemsko potčinjavanje i porobljavanje većine stanovništva i potiranje njihovih kolektivnih interesa kao nebitnih.

Srbija se, svojom sporom i kolebljivom post-socijalističkom transformacijom tokom proteklih dvadeset i pet godina, uklapa u takav scenario. Nacionalistička euforija i ratovi, koji su pratili raspad bivše socijalističke Jugoslavije devedesetih godina XX veka, sve jasnije su se ispostavljali kao načini uvođenja kapitalizma, kroz prvobitnu akumulaciju kapitala i društvenu retradicionalizaciju. Ratna logika kapitalizma stvarala je uslove za pljačku društvene imovine koja se kroz rat i nasilje legitimizovala i koncentrisala u nekoliko muških ruku. Nakon preovlađujuće, najblaže rečeno, netransparentne privatizacije većine društvenih preduzeća, sličnu sudbinu slede zdravstveni i obrazovni sistem, komunalne delatnosti i drugi. Redistributivna uloga države, u očuvanju ekonomske pravde dramatično se urušavala, uporedo sa njenim okretanjem interesima domaćih tajkuna, stranih investitora i međunarodnih finansijskih institucija.

Sve sistematičnije i potpunije se, tokom proteklih godina, dokumentovalo da tržište ne deluje slobodno ni efikasno, niti da se razvojni resursi i potencijali ekonomski i društveno racionalno i odgovorno privode upotrebi  i organizacija, ključnih zagovornika neoliberalne globalizacije, da takav pristup snažno favorizuje muškarca, belog i obrazovanog, kao potencijalno najefikasnijeg aktera razvoja i da dovodi do masovnog isključivanja iz procesa razvoja drugih aktera, među kojima su žene najbrojnije, kao i do njihovog masovnog osiromašenja. Otuda potiče ideja, sada već prisutna i kao vladajuća javna politika, da razvoj treba urodniti. Tokom proteklih sedam decenija je debata o delotvornosti razvojnih teorija i primenjenih razvojnih obrazaca i ulozi žena i rodnih odnosa u razvoju sve više dobijala na značajui koriste. Uveliko je publikovano i od strane samih međunarodnih agencija. Pored vidljivih strukturnih pomaka u pogledu unapređivanja rodne ravnopravnosti, ostaju krupne dileme sa kojima se žene i muškarci širom sveta, proteklih godina suočavaju. Brojni akteri razvoja nemaju uopšte, ili nemaju jednak pristup resursima, njihovoj kontroli, i/ ili ostvarenim razvojnim rezultatima. Diskriminacija različitih društvenih grupa muškaraca i žena prisutna je u različitim segmentima privatne i javne sfere života. Zahvaljujući dominaciji tržišne neoliberalne politike kreirani su izrazito asimetrični odnosi snaga različitih društvenih grupa u režimima rodnosti, klase, rase i starosti.

Neoklasični mit da je neophodan izbor između, pravednog, ili efikasnog razvoja, ispostavlja se kao političko sredstvo manipulacije ljudima  i perpetuiranja njihove (i međusobne) neravnopravnosti, u cilju održavanja privilegija povlašćene i favorizovane manjine.

Uprkos međunarodnoj liberalizaciji kapitala i suprotno predviđanjima neoliberalnog pristupa, koji nejednakosti posmatra samo kao rezultat delovanja tržišta, nejednakost je rezultat društvenih i političkih podela moći. Kao istorijska kategorija nejednakost je povezana sa razvojem društva, sa unutar društvenim pitanjima stabilnosti, razvoja, društvene pravde, represije i ljudskih prava, kao i sa fenomenima globalizacije i međunarodnih migracija.

Savremena svetska kriza 2008. godine ponovo je na dramatičan način potvrdila disbalans između sveta kapitala i sveta rada, između privatne i javne sfere života zaposlenih i nezaposlenih, mladih i starih, žena i muškaraca. Snažnim udarom na prihode domaćinstava, ličnu potrošnju, plate i zaposlenost građana, mnoge zemlje sveta vraćene su godinama u prošlost. Oštrina kojom je kriza izbila, najpre u finansijskom sektoru, a potom i u drugim sferama poslovnih aktivnosti i društvenog života, aktuelizovala je debatu o uzrocima krize i o karakteru mera koje treba preduzeti da bi se ona prevazišla. Ponovo zaoštreno pitanje odnosa između sveta kapitala i sveta rada, ali i između privatne i javne sfere ljudskih života, ispostavlja se kao suštinski izazov (ili ograničenje) delotvornosti korporativne društvene odgovornosti.

Upravljačke, finansijske i korporativne interesne grupe krizu preovlađujuće tumače prevashodno kao finansijsku krizu, a korporativnu društvenu odgovornost vide kao dovoljan instrument humanizacije poslovanja. Međutim, čak i kada je tumače samo kao finansijsku krizu, članovi Međunarodnog monetarnog i finansijskog komiteta, rukovodećeg tela Međunarodnog monetarnog fonda, ističu da se oporavak odvija slabije i neuravnoteženije od očekivanog. Mnoge vlade i u reakcijama na krizu pokazuju da zapravo odustaju od zaštite javnog interesa i da se prvenstveno okreću ka privlačenju investitora. U tom cilju vlade koriste razne instrumente iznuđivanja i promovišu novu vrstu lojalnosti u porodičnim, etničkim i religijskim odnosima.

Najvidljiviji ukupan rezultat delovanja svetske političke elite jeste sve ugroženija bezbednost ogromne većine svetskog stanovništva i planete u celini.

Kritička perspektiva koju feministkinje ekonomistkinje unose u diskusiju o efektima i perspektivama svetske krize tiče se osvetljavanja veze između ekonomske nestabilnosti i masivnog širenja dohodovnih nejednakosti na ekonomski i socijalno deprivilegovane grupe stanovništva. One, imajući u vidu rastuću finansijalizaciju, odnosno dominaciju finansijskih institucija i njihovih interesa u globalnoj ekonomiji, kao i predatorsku praksu, prepoznaju njihov uticaj na rastuće ekonomske nejednakosti i na porast zaduženosti domaćinstava, naročito onih društvenih grupa koje su isključene sa kreditnih tržišta kao unapred ranjive. Feminističke analize ekonomske krize i njenih efekata na zarade, potrošnju, zdravlje i rad utrošen na staranje, uveliko doprinose razumevanju ekonomije stratifikacije i formiranja identiteta i to ne samo kada je u pitanju rodnost, već i kada je reč o drugim strukturnim karakteristikama stanovništva kao što su rasa, klasa, nacionalna pripadnost, maskulinitet (isto).

Korporacije se sve jasnije ispostavljaju kao politički najuticajniji akteri ne samo poslovanja, već i društvene transformacije većine nacionalnih, i svetske ekonomije u celini. Sve je vidljivije da multinacionalne korporacije upravljaju svetskom ekonomijom. One kontrolišu i odlučuju o tome šta treba da proizvedemo, kupimo, pojedemo, obučemo i mislimo. Sve jasnije se, poslednjih godina, u javnosti ispostavlja da su promene u ekonomiji dovele i do promena u etici i u standardima koji čine temeljni deo naših identiteta, te da meritokratski neoliberalizam „izvlači najgore iz nas“, jer favorizuje „osobe sa određenim karakternim osobinama, a druge odbacuje“ (Verhaeghe, 2014).

Umesto zaključka – strah i/ili nada

Postaje sve očiglednije da svetu nedostaje odgovorno političko vođstvo, spremno za ponavljanje čuvenog pitanja postavljenog u Izveštaju u Ujedinjenim nacijama još sedamdesetih godina prošlog veka: „Šta sada?“ (What Now, 1975) i „Koliko mnogo je dovoljno?“ (Nerfin, 1977: 14; R. Skidelsky, E. Skidelsky, 2012) i za formulisanje nekog novog, zapravo starog odgovora, vizije pravednijeg, drugačijeg razvoja.

Korporacije su, zbog svoje ekonomske moći i uticaja na skoro svaki aspekt života pojedinaca u društvu, postale ključni oblik organizovanja ekonomskog života i način života. Međutim, da li je takva korporativna kultura obogatila, ili obogaljila svet? Ako je korporativna društvena odgovornost, kao poslovni koncept, zapravo instrument održavanja kapitalizma, suštinske dileme koje ona otvara kada se razume kao sastavni deo ideologije neoliberalizma, jesu: Postoji li zapravo izbor između licemernog korporacijskog milosrđa i postkapitalističke neprofitne budućnosti? Da li su promoteri korporativne društvene odgovornosti, utoliko, licemeri starog, ili vodonoše novog doba? Da li je priča o humanom razvoju i ljudskim pravima, tek isprazna retorika, ili realna alternativa došadašnjim obrascima „razvoja“?

Danas su otpori neoliberalnoj globalizaciji širom sveta, iako raspršeni i nedovoljno povezani, sve brojniji. Njihov snažan potencijal integracije u novu klasu nosi sa sobom i ozbiljne rizike. Gubitak poverenja u društveno ekonomski i politički sistem može da prati i gubitak razuma. Kompenzacija za strah i beznađe mogu biti dvojaki. Na jednoj strani, svedočimo rastućem autoritarizmu i konzumerizmu koji od oligarhijske demokratije teži ka sve direktnijoj tehnokratskoj diktaturi.

Na drugoj strani, konstruktivan pristup otvara dileme: Da li je moguć i pravedniji i efikasniji razvoj utemeljen na rodnoj ravnopravnosti i odsustvu diskriminacije? Da li je moguća mobilizacija potencijalnih aktera drugačijeg razvoja na povezivanju jata problema koji nam stižu zajedno: od siromaštva, resursnih ograničenja poput vode i klimatskih promena, do nezainteresovanosti svetskih, nacionalnih i lokalnih moćnika za paradigmatskom promenom promišljanja društvenog razvoja?

Rasuti razvojni potencijali nove ekonomije – očuvana priroda, prostor i zdrava životna sredina traže nove saveznike koji, slabo povezani, funkcionišu na različitim nivoima i u različitim socijalnim grupama. Ako se danas odsustvo „industrije razvoja“ može smatrati glavnim elementom novog, Drugačijeg razvoja, a glavna komparativna prednost – očuvana priroda, prostor i zdrava životna sredina, tada i glavna nada neprofitne budućnosti sveta leži u njihovoj ekološki i humanistički promišljenoj kombinaciji i masovnoj nekomercijalnoj motivaciji  i na strateškom ravnopravnom partnerstvu muškaraca i žena u nepatrijarhalnoj ljudskoj zajednici.